Сала 8 - пано 21

ПИСАЛИ СУ О ВАЉЕВСКОЈ БОЛНИЦИ

Др Рудлолф Арчибалд Рајс

(Rudolph Archibald Reiss) 1875-1929.
Швајцарски криминолог, професор на Универзитету у Лозани. Истакао се радом на истраживању аустроугарских злочина над српским становништвом у време Првог светског рата. Боравак у Ваљеву у јесен 1914. године, пре избијања велике епидемије тифуса, описао је у књизи Шта сам видео и проживео у великим данима.

Ваљево је било Главни стан српске војске и цео Генералштаб ту је био концентрисан. (...) Војници који поздрављају шетају се кроз ову гунгулу. Глава им је превијена или носе руку у завоју. (...) У колима са четири точка леже бледа и непокретна тела у поцепаним и прљавим униформама и са завојима који нису више чисти. (...) То су тешки рањеници, које са бојишта довозе на волујнским колима. (...) Пођимо за овим колима до болница и уђимо у њих. Болнице су многобројне, сувише многобројне. И још их нема довољно. Рањеници се чак морају смештати под велике шаторе у авлијама. (...)


Џон Рид

(John Reed) 1887-1920
Амерички новинар, писац књиге Десет дана који су потресли свет, посвећене Октобарској револуцији у Русији. Пре одласка у Русију боравио у Србији и страхоте рата које је лично доживео описао у књизи Рат у Србији 1915. Где је описао и стање у Ваљеву.

Ваљево је било једно од најгорих жаришта тифуса у Србији. Чак и сада, када је зараза толико опала, улице Ваљева биле су само авеније болница. (...) Постојала је и страшна соба, пуна људи с тифусном гангреном, ужасном болешћу која у скоро педесет одсто војних случајева долази за тифусом, а од које месо трули и кости се мрве. Једина нада да се она заустави у томе је да се оболели део ампутира – и ова соба је била пуна људи без руку и ногу, људи којима су трулили лица и груди.


Др Ханс Зинсер

(Hans Zinsser) 1878 – 1940
Амерички бактериолог; радио за Црвени крст у Француској, Русији и Кини. Током Првог светског рата боравио у Србији и дао велики допринос у сузбијању епидемије пегавог тифуса. После рата написао бројне научне радове у којима је описао своја искуства.

Прво и најгоре жариште епидемије било је Ваљево, град са око 10.000 становника у северозападној Србији, близу границе са Босном. Када су се Срби повукли из њега у инвазији Аустријанаца, у њему није било случајева пегавца међу трупама. Када су Срби почетком децембра 1914. године кренули у контраонфазиву, и почели заробљавати све више Аустријанаца и када су ушли у Ваљево затекли су преко 3.000 хиљаде рањеника и Аустријанаца болесних од пегавца и рекуренса под најтежим условима. У подрумима једне сасвим нове школе затечено је преко 150 мртвих аустријских војника.
Преко 40.000 заробљеника распоређено је по читавој земљи, да би их користили као преко потребну радну снагу. Пегавац и рекуренс су рапидно следили ову концентрацију и дистрибуцију и били су разнети дуж свих железничких пруга и по свим већим градовима Србије, чак до Битоља и Ђевђелије.


Др Аријус ван Тинховен

(Arius van Tienhoven) 1886-1965
Холандски лекар који је као ратни хирург радио у Србији током Балканских ратова и Првог светског рата. Био је шеф хируршког одељења ваљевске болнице. Пошто је 1915. године преболео пегави тифус вратио се у Холандију и на основу дневничких белешки, заједно са новинаром Ј. М. Брусеом написао књигу: Страхоте рата у Србији.

А онда је дошао Божић (...) А са Новом годином на ову напаћену земљу надвила се нова несрећа. Број оболелих од тифуса растао је све више. Пета касарна, смештена мало изван града на лепом брежуљку, у коју су раније смештани интерни болесници, војници који су патили од реуме, запаљења плућа или дизентерије, морала је у потпуности да буде преуређена за тифусаре. И пегавац је почео да односи своје жртве. (...)
Од три болести које су тада донеле толико зла не само у Ваљево већ у многа места ове тешко напаћене земље, трбушни тифус је и код нас доста довољно познат (...) У међувремену су се, такође масовно, почели јављати и случајеви „febris reccurens“, болести која је код нас мало позната. Срећом, њен ток је по правилу доброћудан и пацијенти се углавном извуку. Међутим епидемија пегавог тифуса је све засенила. (...) Томе треба додати да је свуда и само болничко особље било заражено тако да је једва било некога да се стара о пацијентима. (...)


Др Лудвиг Хиршфелд

(Ludwig Hirszfeld) 1884 – 1957
Пољски лекар, микробиолог; пред Први светски рат радио као универзитетски наставник у Швајцарској. У рано пролеће 1915. године, заједно са супругом Ханом долази у Ваљево и активно учествује у сузбијању епидемије тифуса. Написао мемоаре: Историја једнога живота у којима се сећа и свог боравка у Ваљеву:

По болницама лекари нису обилазили болеснике, болничари такође, јер су сви били болесни. Лакше оболели су излазили у град да набаве храну. У једном кревету било је по неколико болесника, али су углавном лежали на патосу. Дешавало се да оболели у делиријуму побегну у кошуљи у град, ширећи страх и епидемију. Неколико полусвесних болесника истрчало је из наше болнице и удавило се у оближњој реци. Сви нису могли ни да се сахране. Лешеви су слагани на гомиле у близини болнице. (...) Позабавио сам се организацијом лабораторије. Код целе армије реквирирао сам цевчице од лекова које сам користио уместо епрувета. Уз помоћ локалног лимара, од лименки за гас конструисао сам стерилизатор. Стативе сам направио од тектуре, велики термостат од плеха.(...)

Није било професионалних болничарки. Заменили су их углавном они који су се такође борили за сопствени живот. Подвлачим да код Срба, у односу на њих (ратне заробљенике), није било ни трунке мржње, већ обратно. Однос је био дубоко људски. (...)

Одлучили смо да се прихватимо задатка: зграбити за главу неман епидемије и спровести дезинфекцију целог градића. Затражио сам да ми се стави на располагање одговарајућа количина сумпора и заједно са овдашњим лекарима дезинфиковао сам буквално све станове и све ствари. (...)


Фра Габро Цвитановић

фра Габро Цвитановић 1887 – 1955
Фрањевачки фратар који се као трупни свештеник аустроугарске војске обрео у Ваљеву после његовог заузећа у новембру, а по ослобођењу у децембру 1914. године остао је да негује болесне које су окупаторске трупе оставиле после повлачења. Прележао је трбушни тифус. Водио је свој Ратни дневник:

Наша војна област (...) остави са рањеницима у Ваљеву 7. децембра тринаест лекара, једног апотекара, два санитетска часника, мене војног свештеника и примеран број војника – болничара с приличном количином хране. (...) К рањеницима, које су оставили наши, придолазили су нови: и аустријски и српски. (...) У исто време почело се враћати и избегло становништво. (...)

Заробљеника се накупило мноштво. Рањеници, како српски тако и наши, били су већ месецима у рововима, а пресвукли се нису, ни једни ни други. Онако блатњави и прљави били су смештени и стрпани једни до других по болницама, касарнама, магацинима итд. Момчад се накупи сваковрсне гамади и нечисти из које се највише породи „typhus recurrens“, а непосредно затим се оних пар случајева „exantematicus“-а претворило у ужасну епидемију. (...)

Црни барјаци, који се у Србији износе на куће када неко умре, виђали су се на све стране, а што је још жалосније, у многим случајевима се иза истог барјака у једној кући крило два, три, четири мртваца. (...)

Нешто је боље почело са уређењем тек од фебруара 1915; у већим мери је набављано рубље, постељина, лекови, побољшана је храна, и то подједнако и за наше као и за Србе, јер, ради истине мора да се каже: Срби нису правили разлике између заробљенога и свога болесника.