Сала 8 - пано 19

ДРУГА СТРАНА РАТА

Један од хероја епопеје Ваљевске болнице је и доктор Милован Башовић, Србин из Црне Горе, који је медицину студирао у Русији. У саставу руске лекарске мисије он је стигао у Србију још у време балканских ратова, да би се већ на почетку Првог светског рата активирао као српски санитетски официр. Од почетка Првог светског рата ради у Ваљеву. Када се пре Колубарске битке, у новембру 1914, српска војска привремено повукла из Ваљева, са др Винавером и руском лекарком Сошинском остао је у граду са рањеницима који нису могли да буду евакуисани. После преласка преко Албаније радио је у војним болницама у Бизерти /Тунис/, а потом у Солуну. Био је омиљена личност код колега и зато не чуди што се често спомиње у мемоарској грађи.

Сећања др Лудвика Хиршфелда
Желео бих да кажем нешто и о директору наше болнице, Црногорцу доктору Башовићу. Био је то најлепши мушкарац којег сам икада видео: витак као топола, црне очи, суптилан нос, красни бели зуби и очаравајући осмех. Говорио је само руски и српски, али је умео да „осваја“ и Енглескиње и Францускиње. (...) Али највише забаве било је са француским болничаркама. За време епидемије, уосталом, као и сви остали, оболевале су од пегавог тифуса, и пошто није било довољно болничарки, њих су неговали српски и аустријски болничари. Заједно са Башовићем ишли смо кроз Србију и Албанију. Имао сам прилике да видим како је он добар и племенит човек. У Солуну, касније, освајао је и црнкиње, са успехом (...)

У Ваљево је стигла и шкотска лекарска мисија са сопственом добро опремљеном болницом, и српске власти доделиле су је нашем Башовићу, вероватно знајући његов чаробни утицај на жене. Тражиле су да српски војник не прља клозете, да пацијенти добијају прописна следовања, витамине итд. Али то није било онда лако остварити. Међутим, наш драги Башовић је знао да Шкотланђанкама све објасни, вероватно због тога што га нису разумеле и што се он није могао не волети.

Из писма др Алис Хатчинсон Управи комитета Болнице шкотских жена

Мој дан пролази у летењу са једне стране кампа до друге, са повременом шетњом до Треће резервне болнице да искористим помоћ Директора који је одабран да ми помогне на сваки могући начин. Директор је Црногорац. Висок, добро грађен човек црне косе и са седим брковима, трептавим црним очима и препланулом кожом. Изгледа да би било одговарајуће рећи да је потомак племена „Црна планина“. За њега је немогуће да не глуми, то му лежи тако природно, и савршено безазлено. Када се појавим са папиром на коме је табеларно приказано 9 или 10 захтева, љубазно ме замоли да седнем, затим понекад извуче свој револвер из футроле, упери га у своје чело и изговори трагичном јачином: „Могу ли успети у њиховом испуњавању или да проспем себи мозак!“ Прилично сам се сада навикла на њега и на његову велику радост, понекад могу да саставим једноставне захтеве на српском језику. Руски је једини језик који он говори поред свог матерњег језика.

Фото

Писма која је из Ваљева слао кући млади аустроугарски заробљеник, апотекар мр Богдан Девиде често су објављивана у хрватским новинама. У једном од писама Девиде пише и о прослави Божића у Ваљеву 1914. године

Прославе Божића, коју описује мр Девиде сећао се и холанђанин др Аријус ван Тинховен: А онда је дошао Божић. А то је у овако очајном окружењу било најпријатније славље које сам имао у дугом низу година. Било нас је четрнаесторо лекара, три студента, један изузетно забаван официр санитета, болничарке – дакле, све Аустријанци, осим нашег холандског клуба и неколико српских колега.

Имали смо лепу јелку на којој су висили разноразни поклони, а наш поручник је уз њих написао веома забавне песмице. Детињаста забава са глупавим шалама које су нас бескрајно забављале. Тако је сестра Ван дер Маден добила кутијицу са нацртаном великом вашком, последњом из наше болнице. Неко други је добио љуску ораха којом је Колумбо открио Америку... А на крају је била одлична вечера. Било је то последње прасе из залиха које смо сачували за ову прилику. Неколико дана раније послали смо патролу од шест војника са наредбом да се врате са неколико кокошака. Па онда узбуђење када их то последње поподне још није било, јер то је требало да буде главна посластица вечере. Али предвече су се победоносно појавили ти храбри момци, и као трофеје своје победе донели су четири мршаве кокошке. Међутим, за врхунац свечаности, за ремек-дело вечере, имамо да захвалимо нашем верном посластичару, једном од најбољих бечких мајстора, који је био толико љубазан да падне у заробљеништво код Ваљева. Одмах смо га произвели за кувара у нашој болници – а за Божић је превазишао сопствену генијалност божанственим бечким тортама са украсним натписима. Певали смо Божићне песме, а један Чех је изводио дивне руске игре. Имали смо буре вина, јер залихе нам још нису биле исцрпљене. Оно што је учеснике у слављу највише болело било је то да су Аустријанци приликом напуштања Ваљева спалили седам пољских кола пуних пакетића за рањене војнике. Каква су само блага тада изгубљена, какав вандализам, ако ништа друго оно према њиховим четири хиљаде рањеника које су морали да оставе. Поједини војници су још покрали шта су стигли, а то је било доње рубље, чоколаде, цигарете, све ствари за којима су људи вапили.

Аустроугарски заробљени свештеник и болничар фра Габро Цвитановић у својим сећањима не помиње прославу Божића из разумљивих разлога које је описао у пар речи: „... јер ме већ 24. просинца (1914), на Бадњи дан свали tiphus recurrens (повратни тифус) у постељу“, али и додаје, да како је касније чуо од др Освалда Геснера: „који је тада био тамо запослен у гимназији и основној школи, које су биле дупке пуне рањеника, сиромаси нису на Божић добили ни залогаја јести“