Сала 5 - пано 12

БОРБА СА ЕПИДЕМИЈОМ

Чињеница да су беле ваши (Pediculus humanis corporis) преносиоци пегавог тифуса открио је француски лекара Никол са сарадницима тек 1909. године, али на почетку Великог рата та сазнања још увек нису била безрезервно прихваћена у науци, а нису била ни опште позната. Уз то, делом због недовољног броја лекара, а делом због неискуства српског санитета са овом болешћу, природа епидемије није одмах утврђена и не ретко је пегавац третиран као трбушни тифус или као рекуренс. Са потврдом сазнања о врсти болести и њеним узрочницима и преносиоцима сазрела је свест да за сузбијање епидемије нису довољне само мере лечења оболелих већ су неопходне и обимне превентивне активности. Оне су спровођене од почетка 1915. године, али пун ефекат су добиле тек од марта, када у Србију стиже Британска епидемиолошка мисија и уз пуну подршку војних и државних власти препоручује и организује комплексне превентивне активности.

Мере које треба да присвоји влада, управа градова и болница да би спречили ширење пегавца и рекуренса :

- Обавезна пријава, изолација и депедикулација у болницама;
- У градовима и селима систем пријаве вршити преко домаћина;
- Лична чистоћа болесника и уништење инсеката у рубљу, одећи и постељини;
- Смештај оболелилх у болнице где је то могуће;
- Лична информисаност и активност сваке особе за борбу против болести;
- Обавештавање јавности путем плакатима и новинама;
- Формирање јавних дезинсекционих станица;
- Формирање посебног санитетског воза за дезинфексцију и вакцинацију
- Израда и дистрибуција парних дезинсекционих буради

КРАЈ ЕПИДЕМИЈЕ У ВАЉЕВУ

Стриктно спровођење „Мере које треба да присвоји влада, управа градова и болница да би спречили ширење пегавца и рекуренса“, подстакнуто и повољнијим веременским условима услед почетка пролећа, довело до брзог краја епидемије. Већ током маја 1915. године епидемија је сузбијена у Ваљеву, а до јуна и у другим деловима Србије.

У Ваљеву је радила француска лекарска мисија под вођством заслужног истраживача и познаваоца пегавог тифуса Консеја. Међутим, она је радила без контакта са српским становништвом и због тога је могла да обавља само болничке функције. А ја сам, можда зато што сам био сам, морао да се ослоним на енергију овдашњих људи. Замолио сам да се одржи састанак лекара и одржао предавање о пегавом тифусу. (...) Те чињеце биле су непознате српским лекарима. (...) Одлучили смо да се прихватимо задатка: зграбити за главу неман епидемије и спровести дезинфекцију целог градића. Затражио сам да ми се стави на располагање одговарајућа количина сумпора и заједно са овдашњим лекарима дезинфиковао сам буквално све станове и све ствари. (...) Српски лекари су, уз надчовечанске напоре, без средстава и помоћи, почели да организују, или боље речено да импровизују апарате за суву дезинсекцију којима су постигли више него све иностране мисије заједно.
Из сећања др Лудвика Хиршвелда

Фото