Сала 3 - пано 6

У ЈЕКУ ВЕЛИКЕ ЕПИДЕМИЈЕ

(децембар 1914 – мај 1915)

После пораза у Колубарској бици аустроугарске трупе су биле принуђене да се повуку са територије Србије и да бране своје границе. Планови да се већ током јануара покрене нова офанзива нису могли да буду остварени због отварања других фронтова услед руске офанзиве на Карпатима и уласка Италије у рат. Претходне ратне победе Србија је скупо платила. Од 1. јула 1914. до октобра 1915. мобилисала је 707.343 човека, односно 40% укупног броја мушког становништва, далеко више од било које друге зараћене земље. Само током прве ратне године из строја је избачено 210 официра, 8.074 подофицира и 15.3375 војника, а страдао је и огроман број цивила.

На самом крају 1914. године проблеми су вишеструко повећани појавом заразних болести, нарочито пегавог тифуса. Од последица епидемије страдало је 35.000 војника и преко 100.000 цивила. Од 534 лекара, колико их је било у Србији, страдало је њих око 150. Великим напорима, уз свесрдну помоћ страних лекарских мисија епидемија је сузбијена до краја пролећа 1915. године.

Главно жариште епидемије пегавог тифуса било је Ваљево. Са повлачењем аустроугарске војске из Ваљева 9. децембра 1914. године у граду је, у веома лошим хигијенским условима, остало око 4.000 аустроугарских рањеника, а убрзо из пољских болница стижу нови рањени и оболели, српски војници и заробљеници. У таквој ситуацију букнула је епидемија пегавог тифуса, ширећи се даље по Србији. Уз велику пожртвованост српског санитета, и више него драгоцену помоћ грађана Ваљева, мисија из савезничких и неутралних земаља и заробљених аустроугарских лекара и болничара, епидемија је савладана до краја маја 1915.У јеку епидемије само у Ваљеву дневно је умирало и више од стотину људи (па и преко сто педесет). Смртност је у појединим тренуцима достизала и 70 процената од броја оболелих. Процењено је да је за време епидемије у Ваљеву умрло више од 3.500 војника, 4.000 цивила и око 2.000 аустроугарских заробљеника.

Фото